HOĆU DA LIČIM NA SAMU SEBE

Uzmete život u svoje ruke i šta se dogadja?

Zastrašujuća stvar: više nemate 

koga da optužujete.

Erika Jong

Dozvolite da vam kažem nešto jako bitno, suštinski važno, što sigurna sam već znate, ali samo da vas podsetim ako je ova istina upala u onu maglu zaborava u vašoj glavi,po kojoj često lutamo izgubljeni u potrazi za srećom -  Sudjenje i Osudjivanje sebe ne donosi ništa.  
Iskreno jedno veliko NIŠTA.
Kao ni kritikovanje, jer sve je to isto spuštanje, upakovano u priču o samopoboljšavanju.
Samo se još gore osećamo, nekako nedovoljno, nedoraslo za sve. Neadekvatno za svet. 

Onaj teški perfekcionista u nama, često će nas ubedjivati da tako popravljamo sebe, postajemo bolji,savršeniji, lakše nas je voleti.Poboljšana verzija 2.0. 
A za koga to bolji pitam se? Za druge naravno, pa zar su ti famozni “drugi” postali glavni kriterijum vrednosti u vašem svetu?Ako vas neko slučajno pita, a ko su ti " svi drugi" za tebe, nećete se moći setiti ni 5 konkretnih osoba ako se zaista udubite u problematiku.Ne verujete mi, evo probajte sada, ovog momenta,kada poželite da uradite nešto novo i drugačije, a u startu vas ukoči ona strašna pomisao " ma ne mogu ja to, jer šta će Drugi reći", ko su ti drugi za tebe?Po imenu i prezimenu,molim konkretizujte. Od čijeg mišljenja to strepite, napravite spisak, odmah po mogućstvu. 
Iznenadićete se, jako.

 Jer ti “drugi svi” u stvari su jedna zamišljena kategorija ocenjivača, " moćnika" iz senke, koja nas oštro posmatra i vrednuje u svakom trenutku, naša publika. A što je još uvrnutije, mi mislimo da oni misle o nama to i to, kao mi znamo šta se dešava u tudjim glavama? Mislim stvarno, pa ponekad ne znamo ni šta se dešava u nama, a kamoli u drugima. Ta moćna lažna grupa, uglavnom prestroga i jako kritična je u stvari samo naša unutrašnja predstava. Igrarija našeg uma, projekcija u koju verujemo. Ali ako su ti "drugi svi" u vašoj glavi stalno neprijateljski raspoloženi prema vama, pa vi ništa ne možete da uradite, jer šta će oni misliti, zaboga, toplo savetujem da napravite novi raspored snaga u svom umu. Probudite se malo iz tog transa, prestanete da robujete.
Koga vi to toliko poštujete. 
Drugi svi ne postoje, postoje stvarne osobe,pojedinci, ali realno ni njihovo negativno mišljenje nije previše bitno. Ako ipak ne možete da se otmete mišljenju tih toksičara, izaberite da svi drugi budu uvek na vašoj strani.

Izaberite saveznike, a ne kritičare.

Da možete to, verujte mi, ali za početak morate vi prvo da verujete u sebe. Bezuslovno.

Ono što je zaista teško i zaista zadivljujuće, jeste odustajanje od toga da budemo savršeni i započinjanje rada da postanemo MI.

Brene Braun

Što se mene tiče, sve je to Ego propaganda. 
Ego brani neku zamišljenu sliku o sebi, u koju nikako da se uklopimo. Uvek nešto fali. Nikada nismo dovoljno dobri za naš ego, konstantno nas uporedjuje sa drugima pa ispada da nikada nismo dovoljno mršave, dovoljno uspešni ili nemamo dovoljno para ili nam je kosa grozna ili smo previše nesigurni , previše komplikovani za druge.Ego nam govori "moraš" da se uklopiš, moraš da imaš prave poslove ili prave prijatelje, pravu garderobu, pravu ljubav,prave godine.. da bi bio srećan. Sreća je ta nagrada na kraju puta kada odradimo život na pravi način.Nije nego, pre će biti da je šarena laža umotana u sjajni celofan svih naših obmana.
Šamaramo sebe negativnim mislima, jer smo tako naučili, tako su nam govorili.Telo nam je prvo na udaru svih kritika, jer se ego sa njim najlakše poistovećuje. Ceo dan može da nam upropasti samo jedna sićušna kriva misao "danas baš nešto izgledam bez veze" . 
Žene znaju o čemu pričam,vibracija nam ode u minus, ako poverujemo u tu gnusnu laž. 
A pričamo sebi te laži na dnevnoj bazi, kako smo preniske, predebele, nismo dovoljno lepe,noge su nam ogromne, o stomaku da i ne pričamo,htele bi da se prilagodimo,redizajniramo i upakujemo u te "idealne" dimenzije i oblike,koje nam je neko postavio kao standarde atraktivnosti,a u koje mi sada verujemo kao u Sveto pismo. U stvari svaka ta negativna ideja u stilu "nisam dovoljno nešto" je samo jedan putokaz ili simptom,koji nam govori da smo malo zalutale na putu, da problem nije u drugima ili u našem izgledu, već da smo usput nekako zaboravile kako da iskreno volimo sebe. 
Mi smo to što jesmo i bilo koja misao koja nas ponižava je samo sud o sebi koji smo doneli uporedjujući se sa drugima.

Već sam se uverila toliko puta,da je mozak organ vrlo sklon virtuelnom pesimizmu,nekako kritika mu je prirodno polje delovanja,modus operandi,ali šta ako ljubavlju restartujemo ceo sistem. Odbacimo potpuno tu negativnu ego priču i ispišemo novu. Promenimo mišljenje o sebi i stavimo sebe u epicetar svih vrednosti. Pa šta ako ne izgledam kao svi drugi, to znači da sam POSEBNA.Pa šta ako mi se brak raspao ili posao, to nije poslednje poglavlje u mom životu, već početak nove priče i govori koliko sam SNAŽNA. Nesrećna prošlost, slomljeno srce ili neko razočarenje, nije razlog da odbacimo sebe, naprotiv to je POZIV da Zavolimo sebe još više. 
Svet nas nikada neće prvi odbaciti, to ćemo prvo mi sami učiniti sebi. Tako je lako prihvatiti druge, videti njihovu suštinu i biće kroz sve maske, pa zašto nam je onda teško da sa istom lakoćom i ljubavlju potpuno prihvatimo sebe? 
Samo da naglasim, nema tu šta da se popravlja, dostojni smo upravo ovakvi kakvi jesmo.

Kada osudjujete sebe, osećate da niste vredni ljubavi. 

Ima li veće laži od toga, nema sigurno, a opet ego nam vešto ponekad proda tu priču. I onda se trudite i pokušavate da zadivite sve oko sebe, dajete svetu svoje "savršeno lice", "nije mi ništa lice" ili dokazujete koliko ste srećni. Dajete se polovično u delićima, nadajući se da drugi neće primetiti sve naše nesavršenosti. 

Bliskost je teška jer tada spadaju sve naše ego odbrane, gubimo kontrolu. Otkrivamo se. I plašimo se šta će drugi videti u nama. A istina je da i drugi uvek vide ono što mi i sami vidimo u sebi.. 

Kada kritikujete vidite nedostatke. 

Kada volite, vidite Suštinu. Lepotu. I sebe i drugih. 

Osudjivanje nije vidjenje.Ego vas osudjuje. Kada sudite sebi, ego će vas ubedjivati da ste u pravu i da realno sagledavate sebe. A niste u pravu.

Kada god osećate da ne zaslužujete ljubav, uspeh ili bilo šta što želite, to je zato što osudjujete sebe.Kao sve treba da se zasluži u životu, Bože sačuvaj, ovu apsolutno ileganu misao bi trebalo zabraniti, jer uspela je da isprodukuje more ljudi sa hroničnim sindromom manje vrednosti. 
Ljudi uplašenih da budu ono što zaista jesu. 

Mudrujem ponekad onako za sebe i pitam se: Ko sam ja kada ne osudjujem i ne odbacujem sebe? 

Svoja suština.Potpuna. Moje orginalno lice. 

Moja prava priroda, divlja i neobuzdana, a to nikada nije prolazno. 

Volela bih da ta devojka uvek vodi moj život. Jer ona nosi u sebi taj plamen života koji nije umoran ni zbunjen. Nije iscrpljen, vec naprotiv  željan je života.

U svetu ega, persona i maski nikada nismo dovoljno ili smo previše,zato  zaboravite na tu ego industriju. Vaš ego vas u stvari i ne voli, on vas i ne poznaje. Ego ne zna ko ste vi.
Proširite se. Oslobodite se. Ličite na sebe.
Život na ramenima nosite lagano, jer tako je i zamišljen da bude. Kao lakoća.
Kao ljubav. 

Na kraju krajeva, ne zaboravite, vi niste nikada napravili nikakvu grešku,vi ste samo UČILI. 

ŽIVOT POČINJE GDE STRAH PRESTAJE

Ni život ni ljubav ne mogu se posedovati. 

Ne možete ih držati u šaci. 

Ako želite da ih imate, morate držati ruke raširene.

Osho

Najveći zatvor u kojem ljudi žive je STRAH od toga šta drugi ljudi misle ili šta će drugi reći, kao i onaj čuveni strah da neću moći, neću uspeti, jer nisam dovoljno dobar. Ili onaj biser naopake mudrosti, što drugi prosipaju po vašim snovima - kao NEMOGUĆE je. 

Možda za njih.

Ovo je ipak Svemir Mogućnosti,pa i nemoguće postaje moguće kada veruješ. 

Zato ljudi odustaju od svojih snova i žudnji, a da nisu ni pokušali. Strah ih osvaja, a oni mu veruju. Idu linijom manjeg otpora, jer tako je lakše. A nije,teže je živeti u nezadovoljstvu i ispraznosti, nego jureći svoje snove uprkos svemu.

Mesto na kojem se nalaze naši najveći strahovi je i mesto našeg najvećeg RASTA. Tu nas čekaju svi naši snovi. Ako se predajemo našim strahovima, ako poverujemo u njih gubimo vezu sa sopstvenim bićem, sa onim našim delom koji želi da ide dalje i osvaja svet. Najbolji način da se oslobodimo našeg straha jeste da ga doživimo, da mu se ne opiremo.Kada se stopimo sa njim, kada se suočimo, njegova moć nad nama prestaje, jer shvatamo šta zaista jeste - samo OSEĆAJ koji nas kao štiti, samo podivljala MISAO koja nas kao čuva, ali po kojoj ceni? 

Ali iskreno, kada zagrebemo po hrapavoj površini naših strahova, udjemo malo dublje u te senovite predele naše duše, shvatićemo u stvari, da nas ne plaši neka situacija, budućnost ili drugi, već mi plašimo sami sebe, svojim mislima. Prvo ide Misao, pa Osećaj. Toksična misao radja otrovan osećaj. Princip je tako jednostavan. Prvo pomislimo nešto toliko glupo i lažno da prestravimo sami sebe na smrt i najradije bi pobegli na kraj sveta ili bar iz svoje kože kada bi mogli. Obožavamo da prvo zamislimo onaj najgori mogući scenario našeg života sa svim strašnim detaljima, a onda kao po komandi javi nam se onaj panični osećaj u dnu stomaka " Kako ću ja to", onaj osećaj neadekvatnosti koji nas pritiska kada ne verujemo u sebe, osećamo se nedoraslo, nespremno za sve što nas čeka. Promena tako strašno zvuči, a u stvari kada skupimo svu kompleksnost ovih osećaja u jedan emotivni izraz, dobijemo ono čuveno  “Nisam dovoljno dobar” koji leži u osnovi svakog straha.

"Nikada neću moći" – samo misao.

"Nisam ja za to" – toksična misao još jedna.

"Šta ako ostanem sama, ne uspem, izgubim sve, ispadnem smešna,glupa.." - misli poprilično glupe i lažne ako mene pitate.

"Ne smem to jer šta će reći drugi, moji roditelji, prijatelji, muž, dečko, moja žena, moj šef, moj pas,moja komšinica, moji FB prijatelji, moji Instagram pratioci, moja najbolja drugarica.. " –  ma koji drugi, oni se isto to pitaju u svojoj glavi, misao još gluplja koju ne vredi ni komentarisati.

A istina je da Misli nemaju moć zaista. To su samo reči spojene zajedno. Same po sebi nemaju značenje, mi im dajemo, mi biramo šta će značiti za nas.

Vidite, ono što je najjadnije u svemu tome, što nam ovakve misli vode život.

Naš UM misli da kao sve zna i šta će biti i šta drugi misle i šta je trebalo da bude a nije,pravi neku malu mentalnu iluziju stvarnosti, kao mi imamo neku kontrolu, a u stvari kao kokica u šerpi skače sa najstrašnijim mislima  na prvi plamen, koji mu se učini kao pretnja . Negativan Um nije moj Glas Razuma,ma koliko me ubedjivao u to, već KOČNICA.

Savladaj svoje strahove, jer svaki od njih predstavlja prikrivenu želju.
Gurdjijev

Ovaj mentalni mehanizam tj. negativizam, toliko lukavo deluje da ovo radimo 24h,a da to i ne primećujemo. Glava nam je na automatskom pilotu. I to onom negativnom, obično uplašenom, ponekad pilot pobesni, a najčešće je razočaran u život. Ko zaista ima vremena da preispita sve svoje misli,jer kažu naučnici da ih dnevno pomislimo i do 50.000, pa ko će svaku da promisli detaljno. Nije ni čudo što nam je takva buka u glavi. Zato lepo napravimo Naviku, male misaone obrasce i šeme koji se ponavljaju, kao male vrteške u glavi, uvek istih misli, uvek istih reakcija. Poverujemo da sve što se pojavi u našoj glavi je istina. Pa čak i kada pomislimo “ne zaslužujem ja to jer nisam dovoljno vredan” ili “ nisam lepa” ili "ko će mene da voli" i  dalje mislimo da je to čvrsta životna činjenica, jer to je Misao. Poistovetili smo se sa našim mislima. I takva misao podivljala i apsurdna kreira naš život.

 A mi joj verujemo.

Nekada davno neko nas je ubedio u tu negativnu ideju o nama samima i mi čuvamo ta toksična uverenja,gajimo ih poput otrovnog bršljana, dokazujemo ih uporno i pretvaramo ih u naše Zakone Života. Svako ima svoje zakone, to su istine po kojima živimo, naša najdublja verovanja. Pokupili smo nečija tudja uverenja i nosimo ih okolo sa sobom.Nema veze što nas ta glupost u glavi baca na dno nesigurnosti,očaja i straha, što nam pokazuje koliko malo volimo sebe. Nema veze što je ta mentalna zabluda najudaljenija od istine i zato nas boli, nema veze i dalje verujemo u nju. Nekako je teže poverovati da smo moćni i jaki, da sve možemo i da realno nema granica, da zaslužujemo sve u životu.Ta ideja nam je nekako nestvarna i teška, teško je varimo,nismo mi baš toliko posebni. 

A jesmo, PRIRODA se nikada ne ponavlja dvaput. 

Jedinstveni smo. Dragoceni.

Došli smo da pokažemo ko smo mi, došli smo da budemo ono ko jesmo, a ne ono što nismo.

Nije samo naša misao nesvesna i naše ponašanje postane tako, samo reagujemo na sve što se pojavi. Život nam je reakcija, a ne kreacija.Kao fliper kuglica se odbijamo, misleći da smo jadni, nemoćni da bilo šta promenimo,krivimo druge i sudbinu, duboko nesvesni da imamo toliko izbora. Tako živimo sanjajući, vozimo se ovim putevima života po navici, ne znamo ni gde smo bili ni gde idemo, promiče nam Svemir pun mogućnosti sa strane, a ne vidimo ga, jer u glavi nam je košmar. Spavamo budni. Ponekad sretnemo nekog zaludjenika koji nam kaže – Kako je život divan,pun je ljubavi sve je savršeno, a mi pomislimo: O čemu ovaj priča Bog te, koji frik nije normalan?Na čemu je, ja sam realan,život je borba i samo kada se dovoljno namučim i naradim moći ću da uživam, jer nemam baš sreće kao drugi. Ko li je u pravu? Svako u svom svetu.

Nije Život ono što se dešava, već kako mi vidimo to što se dogadja.

A Mi stvari ne vidimo onakve kakve jesu, vidimo ih kakvi smo MI.

U našem Svetu mi smo ta prirodna sila koja ga oblikuje, život se prilagodjava nama, nije obrnuto.Nije svet iskrivljen, nego naša slika o njemu i o sebi.

Negativan Um nikada nam neće doneti Pozitivan život. Prosto jer nisu na istoj vibraciji. Neuskladjeni su. 

Kažu da je strah kao ona mala mračna komora u kojoj se razvijaju negativi. Ti negativi su samo senke koje nas drže u kavezu, u iluziji nemoći, paralizovane da bilo šta preduzmemo.Nemoćni da počnemo zaista da živimo.
Previše nas ne živi svoje Snove, već živimo svoje Strahove, a život počinje tamo gde strahovi nestaju.
Uvek kada se suočimo sa našim strahom, vraćamo jedan deo sebe koji nam je pobegao, kao izgubljeni delić naše slagalice.
I postajemo za delić moćniji.
Naučila sam da iza granice mog straha pruža se sloboda, za sve što hoću i sve što želim. Iza granice našeg straha rastu naši snovi.

Nikada nije problem u strahu, već šta radimo sa njim kada se pojavi.

Da li ga pogledamo u oči ili panično pobegnemo.

Duboko u sebi, znam da je Strah samo Strah i da nije istina. Kada sretnem strah, pozdravim ga sa ljubavlju. Život me voli.

Lujza Hej

Strah nazovimo pravim imenom OTPOR, opiremo se sami sebi i svojim željama. Ne verujemo da možemo. Otpor znači, ja Želim to, ali Ne mislim da To mogu imati ili niko to nema. Blokirani smo.

Opiremo se životu zato što ne verujemo u njega. Ne verujemo u SEBE.

Ne dozvoljavamo sebi da zaista cvetamo i ekspandiramo, već samo da funkcionišemo,a neko i samo egzistira čekajući da se dan ili godina što pre završi.

Poetično rečeno, svi smo mi blokirani Umetnici života, koji su na putu ka svojoj slobodi.

Razlog ove zakočenosti najčešće je jer se tako osećamo sigurnije. Plašimo se nepoznatog,plašimo se šta bi se moglo dogoditi.Naš logični um sve nepoznato posmatra kao pogrešno, a verovatno i opasno. 

Svrha je da postanemo provodnici energetskog toka, ove struje života koja nas prožima i spaja, a ne otpornici.

Kada nema otpora mi smo već na putu svojih snova, na vibraciji svojih želja. Kada smo u toku i jedno sa životom, Svemir se savija da nam udovolji.

Ali strah je i MOGUĆNOST , šansa koju nam život daje da prevazidjemo svoje uske granice, svoja ograničenja, da porastemo za delić više. Da se za još jedan kubni centimetar približimo sebi i slobodi onoga što zaista jesmo. Daje nam mogućnost da živimo punog srca , neustrašivo.

Iako se naš Um tome odupire, činjenica je ,da vi kao i ja, možete uvek da birate: da imate ŽIVOT kakav želite ili RAZLOGE zašto ne možete da ga imate. 

Izbor je na nama.

Verujte.

Živite odvažno, jer na kraju ove igre života, jedino će nam biti važni oni trenuci koje smo bojili svim bojama ljubavi i živeli hrabro do poslednjeg daha.

Život te Voli.

SVE JE STVARNO ALI NIŠTA NIJE REALNO

Ne mogu da verujem da se nedokučivi svemir 

okreće oko ose patnje. 

Neverovatna  lepota sveta sigurno mora

negde počivati na čistoj radosti..

Luis Bogan, pesnikinja

Život je energija, čista, kreativna Energija.

Svi smo mi stvaralačka bića, naši životi na neki način postaju naša Umetnička dela. Kada nadjemo našu kreativnu energiju, kada ona poteče , naša lica počinju da sijaju. Blistamo sjajem cele naše duše. Rekla bih da po sjaju, možemo prepoznati koliko je neko istinski živ. 

Prazne oči se ne raduju više nikome. 

Prazni ljudi nose sputane duše. Nose maske i kada spavaju. Daleki u sebi, nose oklop nedodirljivosti.A na hladno srce ljubav se više ne hvata.  

Iako je njima najpotrebnija…

Ponekad neko umire i dok je još živ, jer gasi sjaj, svoju radost, idejama i razlozima zašto više ne može da bude srećan. Kažu život je tako težak, ništa mi ne ide od ruke, život me boli kao da nije moj... a nije tako, bole nas priče koje pričamo sebi, bole nas Laži koje nam plasira naš um pun negativnosti.  

Što su veće naše Laži i Iluzije to nas jače boli. 

Naše opiranje životu, e to boli baš, a nekad i peče, pogotovo ona misao - Zašto baš meni to da se desi, Bože zašto, zašto ja ?..

Dok živiš, budi živ.

Gete

Život je pun izgovora za našu bol, izgovora da se ne oseća, da se ne sanja, izgovora da se ne živi. Biti jadan to nije hobi, to zahteva puno radno vreme, kao i biti srećan. Sreća je ukus koji se uči, kao i hrabrost. 

U ovom životu kratkom kao pola uzdaha, nije poenta koliko bola osećamo, već sa koliko radosti živimo. 

E to je postala biblija mog života, oltar kome se ja klanjam.

Ono što nas zaista pogadja, nisu okolnosti, nije život, već nas pogadja naša misao da ono što se dešava ne treba da se dogadja ili ne bi trebalo da se desi.

Jer mi kao uvek znamo šta treba i šta ne treba da bude, hoćemo da kontrolišemo ono što se ne može kontrolisati. Naš mali Ego, a kod nekih veliki kao kuća, misli da je veći od života. I tako se malo raspravljamo sa životom, svadjamo se, krivimo ga, ljuti smo, neko ga i psuje. Rado bi i mi malo njega da pljusnemo, za promenu.

Život me je izneverio - kukamo, a neki glas duboko u nama, kao da nam šapuće, hej probudi se, nije te život izneverio, već tvoje sopstvene zablude.  

Znam, gorka je to pilula za progutati.  

Istina ne boli, ona uvek oslobadja, otvara nam oči..

Trebalo mi je malo više vremena da prihvatim dve jednostavne istine :             

1. Sve se stvarno dešava sa razlogom i 

2. još jednostavnija - Da sve što se dešava i trebalo je da se desi, jer se upravo i dešava..

Iskreno mogu da negiram do prekosutra i da okrećem glavu, da pričam da to tako ne može, ne treba, da lažem sebe da se nije ni desilo, ali džabe moj otpor, život se već desio i kraj priče.. 

Problem je, pardon hoću reći izazov je pronaći smisao u besmislu, jer život nam ne isporučuje dogadjaje sa etiketom na kojoj piše šta oni znače. Na nama je da otkrijemo skrivenu lekciju namenjenu samo nama. 

Moja duša je uvek bila gladna smisla. Bili su mi potrebni ti odgovori na zašto, trebali su mi odgovori koji će me činiti jačom, sigurnost u moru nesigurnosti. 

Ali nije bila dovoljna samo svesnost skrivenog smisla, pa čak ni razumevanje trenutka, život je tražio moje prihvatanje, pa da postane moja nepodnošljiva lakoća postojanja. A čeznula sam za tom lakoćom življenja, da mi život postane lagan kao pero, kao dugo toplo leto u svim nijansama plave. Čeznula sam za tom slobodom..

Život je u svakom slučaju u pravu.

Ponekad nešto nema smisla odmah, ali dobija kasnije. Mi mu dajemo smisao. Prihvatanje ne znači odustajanje od onoga što želimo, predati se životu je čin vere u sebe i Univerzum da nas vodi upravo tamo gde smo se zaputili. 

Ponekad najbrži put kojim nas život vodi do naših želja je paklena vožnja, koja ,će nas prodrmati do temelja i naterati da preispitamo sve što mislimo da jesmo i da izvuče iz nas naš najbolji deo, našu suštinu. 

Tako se sretnemo sa samim sobom. 

Tako otkrijemo koliko smo jaki i koliko možemo, a to je sve što je život i hteo da nas nauči. Naša trenutna stvarnost je uvek odraz lekcija koje su nam najpotrebnije.
U haosu najvećih izazova koje nam život daje, otkrićemo da u nama postoje nepobedive dubine. U ponoru života naše svetlo zasijaće najjače. 

Ali spoznaja bez promene je kao veridba bez venčanja. 

Nedostaje nam završni čin. Samo promenom menjamo stvari. 

Sve što smo naučili treba da pretvorimo u srećniji i bolji život po našim merilima.

Čini mi se da mnogi padnu na ovom završnom ispitu. 

Prepuštanje životu nije stanje inercije i duhovne lenjosti, kao ja ću samo da sanjam i meditiram, a Univerzum će sve sam da reši na najbolji način za mene. 

Ne sedimo mi na zadnjem sedištu svog života i puštamo Boga da nam rešava probleme. Guru iz fotelje ne stiže mnogo daleko. Mi smo ta promena.
Dopuštamo sebi da radimo sa životom, a ne protiv njega.

Predaj se struji života, tom neprekidnom toku koji nas prožima, svoj život daj životu.To su bile lekcije koje sam učila. 

Kukavica u meni htela je sve da kontroliše, pa čak i svoje srce.

Ljubav i želje sam držala u okovima svojih strahova. Bila su mi potrebna sva iskustva mojih godina, da razbijem tu iluziju da sam nemoćna i zarobljena u životu koji ne volim, da me život kažnjava na neki način. 

Otvorila sam oči i videla da oko mene je sve zaista stvarno, ali ništa nije toliko realno. Mi nemamo ograničenja, osim onih u koja sami verujemo. I uvek imamo izbor, da krenemo ispočetka i od svog života napravimo nezaboravno putovanje. Postala sam kreativni epicentar svog života, kao što sam i uvek bila, ali ovaj put svestan. Moj život je postao izraz mojih namera i želja.

I samo tako, izbacila sam hrabro svoje srce ispred sebe i počela da jurim za njim da ga uhvatim, ono je znalo put kojim želim da idem…

Moje srce je postalo moj najbolji vodič.


Toliko je bilo u životu stvari kojih smo se bojali. A nije trebalo. Trebalo je živeti.

Ivo Andrić

U ovoj kosmičkoj učionici koja se zove život, svi smo mi nedovršene priče. 
Umetnička dela u nastanku. Romani koji se još pišu. 
Jedno loše poglavlje, ne znači kraj priče.
Samo okrenimo novu stranicu..

NAŠE SVETLO A NE NAŠA TAMA JE ONO ŠTO NAS PLAŠI

Ljubav je ono sa čime smo rodjeni, Strah je ono što smo ovde naučili. 
Nismo došli ovde da se borimo, skupljamo stvari, plašimo se svega i mislimo kako nismo dovoljno dobri. Smisao nije u stvarima, one nas ne mogu voleti. 
Smisao je uvek u nama. 

Došli smo da sijamo, da blistamo, da budemo sve što jesmo. 

Došli smo da volimo i iz ljubavi rastemo još više. 
Svrha je u spoznaji ljubavi u sebi i u drugima. 
Ljubav je uvek u nama, ne može biti uništena, ali može biti sakrivena. 

Ljubav je naša Ultimativna realnost. 

"Naš najdublji Strah nije da smo neadekvatni. 

Naš najdublji strah je da smo bezgranično Moćni. 
Naše Svetlo a ne naša Tama je ono što nas plaši. 
Pitamo se, ko sam ja da budem brilijantan, predivan, talentovan i fantastičan? 
Zapravo, ko si, da to ne budeš?
Ti si Božije dete!
Ne služiš svetu ako se praviš malim! 
Nema ništa prosvetljeno u smanjivanju,tako da se drugi ljudi ne osjećaju nesigurno u tvojoj blizini. 
Svi treba da Sijamo, kao što deca rade.
Rođeni smo da pokazujemo slavu Božju koja je u nama.
To nije samo u nekima od nas, to je u svima.
Time, što puštamo da naše svetlo sija, nesvesno drugim ljudima dajemo dozvolu da čine isto.
Kada se oslobodimo vlastitog straha, sama naša prisutnost oslobađa druge."

Marianne Williamson  -  Povratak ljubavi


Wow ovaj tekst me uvek, ali uvek ostavlja bez daha..

NA POČETKU SVIH POČETAKA

Nova godina za mene je uvek početak.

Nosi ukus novog, završetak starog. Nagoveštaj nekog boljeg sutra.

Iako je vesela, bučna, pijana, sklona preterivanju u završnoj fazi, svidja mi se oduvek. Čudimo se kako je brzo ponovo došla i kao da nas uvek iznenadi na kraju. Dočeka nas nespremne. Mislimo da stara godina još uvek nije ispucala sve svoje adute i čini se kao da nam još nešto duguje. Uvek nam je nekako nedovršena.

A nova, već zvoni sa hiljadu petardi i trubača. Želje nisu zamišljene, liste nisu napisane. Sumiramo šta se sumirati može. Novogodišnje odluke jos čekaju na nas. Euforija i šoping manija, nakićeni borovi i praznične depresije, kao da sutra ne postoji. Za mnoge to više ništa nije važno, imuni na ludilo, za njih je to dan kao i svaki drugi. 

A nekako ipak nije...

Najludja noć koja traži da bude posebna, drugačija od juče daleka od sutra. U brzini svih drugih dana ona želi usporavanje. 

Da odbrojavamo svaki njen sekund, čekajući bez daha da kazaljke se sklope. 

Da minute pretvaramo u večnost. 

Da zastanemo u ovoj jurnjavi života, potražimo nečije ruke i pružimo zagrljaj kao najveći poklon. Usne žele da budu nečije, poljubljene uzduž i popreko u noći kada ljubav sija najsjajnije. Traži da bude slavljena, okićena, blještava i po malo luckasta, ali nije važno, jer ona je noć koja sve dozvoljava. 

Ovo pozorište iluzija uveličava i naglašava sve što jesmo i što sanjamo da budemo, noć kada najintezivnije osećamo taj damar života koji kuca u nama.

Sjaj još sjajniji, tuga još tamnija, jedna noć ista za sve, obučena u  sva moguća značenja.  Dan kao i bilo koji drugi, reći će cinik, ali smo mu mi dali značenje i obojili ga u bojama naših očekivanja. Slavljena ili ne stiže svima, pa i onima koji je i ne čekaju. Za nekog je veče koje obećava, za drugog još jedan razlog da se izgubi u sopstvenim bezdanima. Noć i sama iznenadjena svim našim krajnostima.

Za Bukovskog to je dan kada i amateri piju i u inat svima bio je trezan. 

Neko će u ponoć poželeti ljubav, a neko samo da ga poljube. Neko će prespavati, a neko će se možda i zaljubiti. Kada odbrojavanje prestane mnogi će poželeti sreću i zdravlje drugima, najlepše želje leteće porukama. Biće zagrljaja, smeha, pesama, lošeg programa i dobrog klopanja. Neko će uzdahnuti, samo kada je i to prošlo. Kada ponoć nastane i vatromet počne, sve naše želje praviće mostove, koji nas poput ruku spajaju i brišu sve razlike.

I zato svima nam  želim da godinu ispunjavamo trenucima neverovatnog i onim danima koji ostavljaju bez daha.

Da ne čekamo život da nam se desi, vec da počnemo da živimo baš sada.
Neobuzdano i jako, jer svaka je večnost kratka.

Želim vam sreću bez razloga, osmeh bez povoda i radost bez kraja.

Zgrabimo to bolje sutra i pretvorimo u najsrećnije sada, a prošlost pustimo da se izgubi po peronima zaborava. 

Budite centar svog sveta i sijajte najjače što možete, svim sjajem svoje duše. Budite oni što u ljubav veruju.
Predajmo se nekom bez garancije.

Želim vam da nadjete ono dete u sebi, onaj svoj deo koji se još uvek oduševljava, veruje u život i poklone koje mu donosi, jer deca su istinski najveći ljudi i najvredniji delovi nas.

Tražite ljubav prvo u sebi, a onda i na svim ostalim magistralama života, jer neki putevi storeni su samo za vaše korake. Čekaju na vas.
Dišimo duboko ovaj život, na poklon smo ga dobili, jer toliko smo bili voljeni.

Iz beskraja smo došli da volimo, igramo se, ljubimo i rastemo , setimo se ko jesmo, pa ponovo u beskraj se vraćamo. 

I zato budimo samo ljubav, netaknuti iskustvom i slobodni od straha, budimo bljesak onoga što mi zaista jesmo.

Budite za nekog i kraj i početak. 

I na kraju svih krajeva želim vam da ova godina ima više sreće sa vama nego prethodna. Iznenadite je.

Želim vam srećnu i blistavu 2016. od srca.

SPLETKARENJE SA MOJOM DUŠOM

“ Sledeće je najveća tajna koju ću ti otkriti. Mi imamo dva zadatka dok smo u našim fizičkim životima. Prvi je da izgradimo realnost u kojoj živimo. Drugi je stvaranje samog sebe – sopstva koje živi u toj stvarnosti...”

       Olga Karitidi  –  Zemlja duše

Naučila sam da se razvijamo u krugovima. 

Kada nešto proživimo i suštinski spoznamo , usvojimo na dubokom nivou našeg bića,osetimo dušom tu istinu, zatvaramo taj krug i on postaje sastavni deo našeg iskustva.Kada naučimo jednu lekciju života, prelazimo na sledeći nivo i odmah pred nama se otvaraju neka nova vrata, nova staza nas zove da podjemo. U stvari novi životni krug počinje.

Tako rastemo spiralno, neprestano.

Neki to zovu i sazrevanje.

Osetićemo u sebi kada spojimo krajeve jednog životnog kruga, videćemo koliko smo se promenili, jer za nas više ništa neće biti isto. Neka nova svesnost je  porasla u nama i naš pogled se promenio, naš doživljaj života. Stare misli i osećanja više nam neće odgovarati, biće nam kao tudje, žuljaju ne prijaju jer smo ih prerasli.

Doduše neko nikad i ne krene dalje..

Često dugo vremena ostajemo zaglavljeni u istim situacijama svog života, u istom nezadovoljstvu, sa istim ljudima i strahovima, kao da nekoj priči nema kraja i ponavlja se iznova i iznova po istom obrascu. Vrtimo se u istom krugu. 
Mislimo da smo nemoćni, da je život takav, a neki čak i pokušavaju da pobegnu od sebe i svog života. Sve bi da sruše i da krenu ispočetka, da rezbare svoju sreću na nekom drugom mestu, ali sve ostaje samo na rečima..

Samo da vam kažem , a verujem da znate - Sebe uvek nosite sa sobom gde god da krenete, a kakvo ste društvo sebi vi najbolje znate.

Zavoleti sebe je početak jedne doživotne romanse -  Oskar Vajld

 Molim lepo, ko nas je to ubedio da smo toliko nemoćni ? Da drugi imaju više sreće, da je drugima lakše ili bolje, da smo nazovi žrtve, da je nama život tako težak ponekad, a kada vam neko kaže odgovoran si za sve što se dešava u tvom životu, branimo se svom snagom. 
Ne kažem krivi smo već Odgovorni, jer stvaramo i sebe i svoj život, neko svesno većina nesvesno, ali proces je stalno u toku. 

Samo da se razumemo, odgovornost i krivica su dva različita vajba. Krivica ne postoji, to je izmišljena tvorevina jer uvek se trudimo najbolje što možemo, ali zato smo odgovorni za sve što nam se dešava. 
Razumem, teško je to progutati, g-din Ego u nama se buni i negoduje, ma drugi su krivi za sve uvek će da nas ubedjuje. I ja sam se dugo borila sa tom idejom, pa nisam  valjda odgovorna za sve, za svu onu bol i razočarenja, nemoguće baš da sam za Sve.

To je prvi korak, prva stepenica prihvatanja, jer ako nisam odgovorna za sve kako onda mogu da poverujem da ja kreiram sve i sebe i svoj život. Jedno bez drugog ne ide. Ili veruješ ili ne, u svakom slučaju biće ti po veri tvojoj. 
Život  će ti svaki dan dostavljati sve više dokaza koliko si u pravu.
 Eto toliko smo moćni, da ne poveruješ..

Dugo sam se pitala zašto mi se stalno dešavaju iste stvari, kao da sam bila u nekom začaranom lavirintu, a izlaz nikako da pronadjem. Već sam uveliko bila na svom putu budjenja, vraćala sam se sebi, menjala sam svoje misli, uverenja i duboke negativne programe svog detinjstva, budila ljubav u sebi, oslobadjala se prošlosti. Krenula sam u susret svojoj duši i usput sam ostavljala sve što mi ne služi. Živela sam na pozitivnim vibracijama, razmišljala šta želim, o čemu sanjam.  Hranila sam svoju dušu optimizmom i verom da mogu i da zaslužujem sve što želim u životu. 

Jednom rečju bila sam u procesu, na  svom ličnom putovanju ka unutrašnjem balansu..

  A opet budila sam se nervozna i mrzovoljna, raspoloženja su mi se menjala na dnevnoj bazi, par dana bih izdržala u nekom visokom pozitivom razmišljanju pa bih klonula duhom. Čeznula sam za ljubavlju za srećnom vezom, a ona nikako da se pojavi ili je kratkog daha, nekako nisam baš bila potpuno srećna sama sa sobom..

 Klackalica je bila u meni, jedan deo mene je čvrsto verovao da sam kreator, da sama oblikujem svoj svet, da baš toliku moć nosim u sebi,  a drugi deo mi je pričao zašto nešto ne mogu, da se ne zanosim previše, život nisu snovi. Jedan deo je budio nadu, drugi mi je oduzimao svu snagu. 
Nešto nije štimalo i dalje kao da sam čekala nekoga ili nešto spolja, da dodje da me spasi i promeni mi život. Čekala sam nešto, neki prst sudbine da se desi i da moj svet pretvori u bajku ali..


" Nije neobično da ljudi provedu ceo život čekajući da počnu da žive."

Ekart Tol

I dalje nisam shvatala da nema spolja, da ja moram sama sa sobom da obavim sav posao. Život je čekao mene . Da se probudim iznutra. Pokrenem. Poverujem. Da nemoguće pretvaram u moguće. Da rušim granice. Sledim svoje snove.

Mi smo istinski super- heroji sopstvenog života, a ne drugi.  Ne spašavaju nas drugi, to samo tako može da izgleda spolja. Drugi mogu samo da nam budu podsticaj ili nadahnuće, ali smo mi ti koji  se menjamo i transformišemo u neku srećniju i ispunjeniju verziju sebe. 
Sve za čim uistinu čeznemo je sopstvena ljubav i podrška.

Mislila sam ako budem pozitivna, ako samo imam pozitivne misli i emocije  privućiću u svoj život ono sto želim. Ali nosila sam u sebi samo ideju pozitivnog mišljenja, jedan tanak površinski sloj pozitive koji je sakrivao ogroman negativan sadržaj duboko u meni, a od njega sam bežala kao djavo od krsta. 

Nisam shvatala da i dalje u sebi nosim sve svoje povredjenosti, sva razočarenja, strahove, bol, tugu, sve ono sto nisam proživela, oprostila i pustila da izadje, već sam negovala i hranila, verujući da sam to ja. 
A nisam bila, jer ja nisam moja negativna emocija, već sam ona koja sve to doživljava.

Sve moje opsesije uspehom,vezama, sve ovisnosti, sav taj unutrašnji pritisak da nešto treba i moram da budem, ta glad za stalno novim uzbudjenjima,  su bili samo načini kako da sakrijem taj sivi oblak koji sam nosila svuda sa sobom, kako da pobegnem od njega.

Taj negativni emotivni naboj me je obuzimao ponekad kada nije sve išlo kako sam htela,kao talas se spuštao po meni, bojio moje misli u crno, pričao mi tužne priče moje stare drame ili me plašio nekim glupim scenariom i ja sam se osećala sve gore. Kao u začaranom krugu, nesvesna čitavog procesa, punila sam se negativnom energijom i širila je dalje, spolja, a ona mi se vraćala kao bumerang još jača, stvarajući ponovo iste situacije, odnose, stvarnost koju sam najmanje želela. 

Kako zračis tako i privlačiš - ovaj zakon radi 24h neprestano, kao dragstor non stop i ne zavaravajte se nema pauze.

Negativni krug u nama.

Opstaje samo dok smo nesvesni i poistovećeni sa tom nesrećnom pričom. 
Kada smo svesni ta ego konstrukcija se raspada i to je naša karta za slobodu.

Ekart Tol to zove telo- boli, energetsko polje u nama sačinjeno od negativnih emocija, koje se hrani lošim mislima i dramom, pogotovo u vezama. Znate ono kada se posvadjate sa partnerom, a on ili ona polude i pretvore se u neko čudovište, a vi  od šoka ne možete da verujete u šta se pretvorio. Gde nestade ona divna osoba? E pa to nije vaš partner, već telo-boli priča kroz njega.
Samo je ružni ego preuzeo kontrolu.  Srećom privremeno.

" Ego nije kriv, on je jednostavno nesvestan "- kaže nam Ekart Tol.

Negativnost je potpuno neprirodna. Da li ste ikada videli nesrećan cvet ili hrast pod stresom ? Jeste li ikada naišli na potištenog delfina, žabu koja ima problema sa samopoštovanjem, mačku koja ne može da se opusti ili pticu koja u sebi nosi mržnju i prezir?    -  Ekart Tol

Naša stvarnost je uvek ogledalo naše unutrašnjosti, naš život nam jasno pokazuje šta zaista mislimo, osećamo i verujemo o sebi. Iako to ne želimo da vidimo, majstori smo zavaravanja. Ako nam se naš život ne svidja, tako se osećamo i sami sa sobom, u neskladu, i vreme je da se ponovo vratimo svojoj suštini.

Mi nismo maske koje nosimo i nismo naš ego koji nam uvek priča šta treba da budemo, kao ni sadržaj našeg uma pa čak ni emocija koja nas nosi koliko god bila jaka , ma ništa od toga nismo suštinski Mi.

MI smo ona tiha Prisutnost koja stoji iza svega toga, ona moćna Svest koja je uvek budna.  
Ljubav i svetlost to smo mi zaista.

Svesnost nas oslobadja, jer kada postanemo svesni šta se dešava u nama i kada nam dosadi više da budemo nesrećni, promenićemo fokus. Jednostavno sićićemo sa te emotivne vrteške i krenućemo na stazu ljubavi i sklada prvo sa sobom, a onda i sa celim svetom.

Pitate se a šta je sa svim ostalim delovima nas, onim tužnim, nesigurnim, ljubomornim, zavidnim , uplašenim, mrzovoljnim.. koji će neminovno jednog dana da se pojave, kao neželjeni  gosti, zar ćemo ih samo odbaciti?? 

Zar tako ne odbacujemo sebe ? Zar nije poenta cele ove priče koju  igramo, živeti i biti svoje autentično ja, svoje pravo biće - svoja suština.

Naš put  je da prihvatimo sve svoje delove, željene i one malo manje , da ih ponovo sklopimo u samo našu srećnu celinu, gde svaki deo ima svoju svrhu i svoj smisao i ponovo se setimo ko zaista jesmo.

Stvaranje samog sebe naš je zadatak. I čini mi se kao da nema kraja..

I što bi rekao genijalni Murakami: " Bol je neizbežna. Patnja je opcija"

Ta patnja mi je nekako dosadila, nije više išla uz mene, odslužila je svoje.

I samo tako, zatvorila sam jedan mali krug u sebi i porasla u malo srećniju verziju.
Ova nova verzija mene, krenula je dalje uz mnogo veći osmeh na licu.