ŽIVOT POČINJE GDE STRAH PRESTAJE

Ni život ni ljubav ne mogu se posedovati. 

Ne možete ih držati u šaci. 

Ako želite da ih imate, morate držati ruke raširene.

Osho

Najveći zatvor u kojem ljudi žive je STRAH od toga šta drugi ljudi misle ili šta će drugi reći, kao i onaj čuveni strah da neću moći, neću uspeti, jer nisam dovoljno dobar. Ili onaj biser naopake mudrosti, što drugi prosipaju po vašim snovima - kao NEMOGUĆE je. 

Možda za njih.

Ovo je ipak Svemir Mogućnosti,pa i nemoguće postaje moguće kada veruješ. 

Zato ljudi odustaju od svojih snova i žudnji, a da nisu ni pokušali. Strah ih osvaja, a oni mu veruju. Idu linijom manjeg otpora, jer tako je lakše. A nije,teže je živeti u nezadovoljstvu i ispraznosti, nego jureći svoje snove uprkos svemu.

Mesto na kojem se nalaze naši najveći strahovi je i mesto našeg najvećeg RASTA. Tu nas čekaju svi naši snovi. Ako se predajemo našim strahovima, ako poverujemo u njih gubimo vezu sa sopstvenim bićem, sa onim našim delom koji želi da ide dalje i osvaja svet. Najbolji način da se oslobodimo našeg straha jeste da ga doživimo, da mu se ne opiremo.Kada se stopimo sa njim, kada se suočimo, njegova moć nad nama prestaje, jer shvatamo šta zaista jeste - samo OSEĆAJ koji nas kao štiti, samo podivljala MISAO koja nas kao čuva, ali po kojoj ceni? 

Ali iskreno, kada zagrebemo po hrapavoj površini naših strahova, udjemo malo dublje u te senovite predele naše duše, shvatićemo u stvari, da nas ne plaši neka situacija, budućnost ili drugi, već mi plašimo sami sebe, svojim mislima. Prvo ide Misao, pa Osećaj. Toksična misao radja otrovan osećaj. Princip je tako jednostavan. Prvo pomislimo nešto toliko glupo i lažno da prestravimo sami sebe na smrt i najradije bi pobegli na kraj sveta ili bar iz svoje kože kada bi mogli. Obožavamo da prvo zamislimo onaj najgori mogući scenario našeg života sa svim strašnim detaljima, a onda kao po komandi javi nam se onaj panični osećaj u dnu stomaka " Kako ću ja to", onaj osećaj neadekvatnosti koji nas pritiska kada ne verujemo u sebe, osećamo se nedoraslo, nespremno za sve što nas čeka. Promena tako strašno zvuči, a u stvari kada skupimo svu kompleksnost ovih osećaja u jedan emotivni izraz, dobijemo ono čuveno  “Nisam dovoljno dobar” koji leži u osnovi svakog straha.

"Nikada neću moći" – samo misao.

"Nisam ja za to" – toksična misao još jedna.

"Šta ako ostanem sama, ne uspem, izgubim sve, ispadnem smešna,glupa.." - misli poprilično glupe i lažne ako mene pitate.

"Ne smem to jer šta će reći drugi, moji roditelji, prijatelji, muž, dečko, moja žena, moj šef, moj pas,moja komšinica, moji FB prijatelji, moji Instagram pratioci, moja najbolja drugarica.. " –  ma koji drugi, oni se isto to pitaju u svojoj glavi, misao još gluplja koju ne vredi ni komentarisati.

A istina je da Misli nemaju moć zaista. To su samo reči spojene zajedno. Same po sebi nemaju značenje, mi im dajemo, mi biramo šta će značiti za nas.

Vidite, ono što je najjadnije u svemu tome, što nam ovakve misli vode život.

Naš UM misli da kao sve zna i šta će biti i šta drugi misle i šta je trebalo da bude a nije,pravi neku malu mentalnu iluziju stvarnosti, kao mi imamo neku kontrolu, a u stvari kao kokica u šerpi skače sa najstrašnijim mislima  na prvi plamen, koji mu se učini kao pretnja . Negativan Um nije moj Glas Razuma,ma koliko me ubedjivao u to, već KOČNICA.

Savladaj svoje strahove, jer svaki od njih predstavlja prikrivenu želju.
Gurdjijev

Ovaj mentalni mehanizam tj. negativizam, toliko lukavo deluje da ovo radimo 24h,a da to i ne primećujemo. Glava nam je na automatskom pilotu. I to onom negativnom, obično uplašenom, ponekad pilot pobesni, a najčešće je razočaran u život. Ko zaista ima vremena da preispita sve svoje misli,jer kažu naučnici da ih dnevno pomislimo i do 50.000, pa ko će svaku da promisli detaljno. Nije ni čudo što nam je takva buka u glavi. Zato lepo napravimo Naviku, male misaone obrasce i šeme koji se ponavljaju, kao male vrteške u glavi, uvek istih misli, uvek istih reakcija. Poverujemo da sve što se pojavi u našoj glavi je istina. Pa čak i kada pomislimo “ne zaslužujem ja to jer nisam dovoljno vredan” ili “ nisam lepa” ili "ko će mene da voli" i  dalje mislimo da je to čvrsta životna činjenica, jer to je Misao. Poistovetili smo se sa našim mislima. I takva misao podivljala i apsurdna kreira naš život.

 A mi joj verujemo.

Nekada davno neko nas je ubedio u tu negativnu ideju o nama samima i mi čuvamo ta toksična uverenja,gajimo ih poput otrovnog bršljana, dokazujemo ih uporno i pretvaramo ih u naše Zakone Života. Svako ima svoje zakone, to su istine po kojima živimo, naša najdublja verovanja. Pokupili smo nečija tudja uverenja i nosimo ih okolo sa sobom.Nema veze što nas ta glupost u glavi baca na dno nesigurnosti,očaja i straha, što nam pokazuje koliko malo volimo sebe. Nema veze što je ta mentalna zabluda najudaljenija od istine i zato nas boli, nema veze i dalje verujemo u nju. Nekako je teže poverovati da smo moćni i jaki, da sve možemo i da realno nema granica, da zaslužujemo sve u životu.Ta ideja nam je nekako nestvarna i teška, teško je varimo,nismo mi baš toliko posebni. 

A jesmo, PRIRODA se nikada ne ponavlja dvaput. 

Jedinstveni smo. Dragoceni.

Došli smo da pokažemo ko smo mi, došli smo da budemo ono ko jesmo, a ne ono što nismo.

Nije samo naša misao nesvesna i naše ponašanje postane tako, samo reagujemo na sve što se pojavi. Život nam je reakcija, a ne kreacija.Kao fliper kuglica se odbijamo, misleći da smo jadni, nemoćni da bilo šta promenimo,krivimo druge i sudbinu, duboko nesvesni da imamo toliko izbora. Tako živimo sanjajući, vozimo se ovim putevima života po navici, ne znamo ni gde smo bili ni gde idemo, promiče nam Svemir pun mogućnosti sa strane, a ne vidimo ga, jer u glavi nam je košmar. Spavamo budni. Ponekad sretnemo nekog zaludjenika koji nam kaže – Kako je život divan,pun je ljubavi sve je savršeno, a mi pomislimo: O čemu ovaj priča Bog te, koji frik nije normalan?Na čemu je, ja sam realan,život je borba i samo kada se dovoljno namučim i naradim moći ću da uživam, jer nemam baš sreće kao drugi. Ko li je u pravu? Svako u svom svetu.

Nije Život ono što se dešava, već kako mi vidimo to što se dogadja.

A Mi stvari ne vidimo onakve kakve jesu, vidimo ih kakvi smo MI.

U našem Svetu mi smo ta prirodna sila koja ga oblikuje, život se prilagodjava nama, nije obrnuto.Nije svet iskrivljen, nego naša slika o njemu i o sebi.

Negativan Um nikada nam neće doneti Pozitivan život. Prosto jer nisu na istoj vibraciji. Neuskladjeni su. 

Kažu da je strah kao ona mala mračna komora u kojoj se razvijaju negativi. Ti negativi su samo senke koje nas drže u kavezu, u iluziji nemoći, paralizovane da bilo šta preduzmemo.Nemoćni da počnemo zaista da živimo.
Previše nas ne živi svoje Snove, već živimo svoje Strahove, a život počinje tamo gde strahovi nestaju.
Uvek kada se suočimo sa našim strahom, vraćamo jedan deo sebe koji nam je pobegao, kao izgubljeni delić naše slagalice.
I postajemo za delić moćniji.
Naučila sam da iza granice mog straha pruža se sloboda, za sve što hoću i sve što želim. Iza granice našeg straha rastu naši snovi.

Nikada nije problem u strahu, već šta radimo sa njim kada se pojavi.

Da li ga pogledamo u oči ili panično pobegnemo.

Duboko u sebi, znam da je Strah samo Strah i da nije istina. Kada sretnem strah, pozdravim ga sa ljubavlju. Život me voli.

Lujza Hej

Strah nazovimo pravim imenom OTPOR, opiremo se sami sebi i svojim željama. Ne verujemo da možemo. Otpor znači, ja Želim to, ali Ne mislim da To mogu imati ili niko to nema. Blokirani smo.

Opiremo se životu zato što ne verujemo u njega. Ne verujemo u SEBE.

Ne dozvoljavamo sebi da zaista cvetamo i ekspandiramo, već samo da funkcionišemo,a neko i samo egzistira čekajući da se dan ili godina što pre završi.

Poetično rečeno, svi smo mi blokirani Umetnici života, koji su na putu ka svojoj slobodi.

Razlog ove zakočenosti najčešće je jer se tako osećamo sigurnije. Plašimo se nepoznatog,plašimo se šta bi se moglo dogoditi.Naš logični um sve nepoznato posmatra kao pogrešno, a verovatno i opasno. 

Svrha je da postanemo provodnici energetskog toka, ove struje života koja nas prožima i spaja, a ne otpornici.

Kada nema otpora mi smo već na putu svojih snova, na vibraciji svojih želja. Kada smo u toku i jedno sa životom, Svemir se savija da nam udovolji.

Ali strah je i MOGUĆNOST , šansa koju nam život daje da prevazidjemo svoje uske granice, svoja ograničenja, da porastemo za delić više. Da se za još jedan kubni centimetar približimo sebi i slobodi onoga što zaista jesmo. Daje nam mogućnost da živimo punog srca , neustrašivo.

Iako se naš Um tome odupire, činjenica je ,da vi kao i ja, možete uvek da birate: da imate ŽIVOT kakav želite ili RAZLOGE zašto ne možete da ga imate. 

Izbor je na nama.

Verujte.

Živite odvažno, jer na kraju ove igre života, jedino će nam biti važni oni trenuci koje smo bojili svim bojama ljubavi i živeli hrabro do poslednjeg daha.

Život te Voli.