HOĆU DA LIČIM NA SAMU SEBE

Uzmete život u svoje ruke i šta se dogadja?

Zastrašujuća stvar: više nemate 

koga da optužujete.

Erika Jong

Dozvolite da vam kažem nešto jako bitno, suštinski važno, što sigurna sam već znate, ali samo da vas podsetim ako je ova istina upala u onu maglu zaborava u vašoj glavi,po kojoj često lutamo izgubljeni u potrazi za srećom -  Sudjenje i Osudjivanje sebe ne donosi ništa.  
Iskreno jedno veliko NIŠTA.
Kao ni kritikovanje, jer sve je to isto spuštanje, upakovano u priču o samopoboljšavanju.
Samo se još gore osećamo, nekako nedovoljno, nedoraslo za sve. Neadekvatno za svet. 

Onaj teški perfekcionista u nama, često će nas ubedjivati da tako popravljamo sebe, postajemo bolji,savršeniji, lakše nas je voleti.Poboljšana verzija 2.0. 
A za koga to bolji pitam se? Za druge naravno, pa zar su ti famozni “drugi” postali glavni kriterijum vrednosti u vašem svetu?Ako vas neko slučajno pita, a ko su ti " svi drugi" za tebe, nećete se moći setiti ni 5 konkretnih osoba ako se zaista udubite u problematiku.Ne verujete mi, evo probajte sada, ovog momenta,kada poželite da uradite nešto novo i drugačije, a u startu vas ukoči ona strašna pomisao " ma ne mogu ja to, jer šta će Drugi reći", ko su ti drugi za tebe?Po imenu i prezimenu,molim konkretizujte. Od čijeg mišljenja to strepite, napravite spisak, odmah po mogućstvu. 
Iznenadićete se, jako.

 Jer ti “drugi svi” u stvari su jedna zamišljena kategorija ocenjivača, " moćnika" iz senke, koja nas oštro posmatra i vrednuje u svakom trenutku, naša publika. A što je još uvrnutije, mi mislimo da oni misle o nama to i to, kao mi znamo šta se dešava u tudjim glavama? Mislim stvarno, pa ponekad ne znamo ni šta se dešava u nama, a kamoli u drugima. Ta moćna lažna grupa, uglavnom prestroga i jako kritična je u stvari samo naša unutrašnja predstava. Igrarija našeg uma, projekcija u koju verujemo. Ali ako su ti "drugi svi" u vašoj glavi stalno neprijateljski raspoloženi prema vama, pa vi ništa ne možete da uradite, jer šta će oni misliti, zaboga, toplo savetujem da napravite novi raspored snaga u svom umu. Probudite se malo iz tog transa, prestanete da robujete.
Koga vi to toliko poštujete. 
Drugi svi ne postoje, postoje stvarne osobe,pojedinci, ali realno ni njihovo negativno mišljenje nije previše bitno. Ako ipak ne možete da se otmete mišljenju tih toksičara, izaberite da svi drugi budu uvek na vašoj strani.

Izaberite saveznike, a ne kritičare.

Da možete to, verujte mi, ali za početak morate vi prvo da verujete u sebe. Bezuslovno.

Ono što je zaista teško i zaista zadivljujuće, jeste odustajanje od toga da budemo savršeni i započinjanje rada da postanemo MI.

Brene Braun

Što se mene tiče, sve je to Ego propaganda. 
Ego brani neku zamišljenu sliku o sebi, u koju nikako da se uklopimo. Uvek nešto fali. Nikada nismo dovoljno dobri za naš ego, konstantno nas uporedjuje sa drugima pa ispada da nikada nismo dovoljno mršave, dovoljno uspešni ili nemamo dovoljno para ili nam je kosa grozna ili smo previše nesigurni , previše komplikovani za druge.Ego nam govori "moraš" da se uklopiš, moraš da imaš prave poslove ili prave prijatelje, pravu garderobu, pravu ljubav,prave godine.. da bi bio srećan. Sreća je ta nagrada na kraju puta kada odradimo život na pravi način.Nije nego, pre će biti da je šarena laža umotana u sjajni celofan svih naših obmana.
Šamaramo sebe negativnim mislima, jer smo tako naučili, tako su nam govorili.Telo nam je prvo na udaru svih kritika, jer se ego sa njim najlakše poistovećuje. Ceo dan može da nam upropasti samo jedna sićušna kriva misao "danas baš nešto izgledam bez veze" . 
Žene znaju o čemu pričam,vibracija nam ode u minus, ako poverujemo u tu gnusnu laž. 
A pričamo sebi te laži na dnevnoj bazi, kako smo preniske, predebele, nismo dovoljno lepe,noge su nam ogromne, o stomaku da i ne pričamo,htele bi da se prilagodimo,redizajniramo i upakujemo u te "idealne" dimenzije i oblike,koje nam je neko postavio kao standarde atraktivnosti,a u koje mi sada verujemo kao u Sveto pismo. U stvari svaka ta negativna ideja u stilu "nisam dovoljno nešto" je samo jedan putokaz ili simptom,koji nam govori da smo malo zalutale na putu, da problem nije u drugima ili u našem izgledu, već da smo usput nekako zaboravile kako da iskreno volimo sebe. 
Mi smo to što jesmo i bilo koja misao koja nas ponižava je samo sud o sebi koji smo doneli uporedjujući se sa drugima.

Već sam se uverila toliko puta,da je mozak organ vrlo sklon virtuelnom pesimizmu,nekako kritika mu je prirodno polje delovanja,modus operandi,ali šta ako ljubavlju restartujemo ceo sistem. Odbacimo potpuno tu negativnu ego priču i ispišemo novu. Promenimo mišljenje o sebi i stavimo sebe u epicetar svih vrednosti. Pa šta ako ne izgledam kao svi drugi, to znači da sam POSEBNA.Pa šta ako mi se brak raspao ili posao, to nije poslednje poglavlje u mom životu, već početak nove priče i govori koliko sam SNAŽNA. Nesrećna prošlost, slomljeno srce ili neko razočarenje, nije razlog da odbacimo sebe, naprotiv to je POZIV da Zavolimo sebe još više. 
Svet nas nikada neće prvi odbaciti, to ćemo prvo mi sami učiniti sebi. Tako je lako prihvatiti druge, videti njihovu suštinu i biće kroz sve maske, pa zašto nam je onda teško da sa istom lakoćom i ljubavlju potpuno prihvatimo sebe? 
Samo da naglasim, nema tu šta da se popravlja, dostojni smo upravo ovakvi kakvi jesmo.

Kada osudjujete sebe, osećate da niste vredni ljubavi. 

Ima li veće laži od toga, nema sigurno, a opet ego nam vešto ponekad proda tu priču. I onda se trudite i pokušavate da zadivite sve oko sebe, dajete svetu svoje "savršeno lice", "nije mi ništa lice" ili dokazujete koliko ste srećni. Dajete se polovično u delićima, nadajući se da drugi neće primetiti sve naše nesavršenosti. 

Bliskost je teška jer tada spadaju sve naše ego odbrane, gubimo kontrolu. Otkrivamo se. I plašimo se šta će drugi videti u nama. A istina je da i drugi uvek vide ono što mi i sami vidimo u sebi.. 

Kada kritikujete vidite nedostatke. 

Kada volite, vidite Suštinu. Lepotu. I sebe i drugih. 

Osudjivanje nije vidjenje.Ego vas osudjuje. Kada sudite sebi, ego će vas ubedjivati da ste u pravu i da realno sagledavate sebe. A niste u pravu.

Kada god osećate da ne zaslužujete ljubav, uspeh ili bilo šta što želite, to je zato što osudjujete sebe.Kao sve treba da se zasluži u životu, Bože sačuvaj, ovu apsolutno ileganu misao bi trebalo zabraniti, jer uspela je da isprodukuje more ljudi sa hroničnim sindromom manje vrednosti. 
Ljudi uplašenih da budu ono što zaista jesu. 

Mudrujem ponekad onako za sebe i pitam se: Ko sam ja kada ne osudjujem i ne odbacujem sebe? 

Svoja suština.Potpuna. Moje orginalno lice. 

Moja prava priroda, divlja i neobuzdana, a to nikada nije prolazno. 

Volela bih da ta devojka uvek vodi moj život. Jer ona nosi u sebi taj plamen života koji nije umoran ni zbunjen. Nije iscrpljen, vec naprotiv  željan je života.

U svetu ega, persona i maski nikada nismo dovoljno ili smo previše,zato  zaboravite na tu ego industriju. Vaš ego vas u stvari i ne voli, on vas i ne poznaje. Ego ne zna ko ste vi.
Proširite se. Oslobodite se. Ličite na sebe.
Život na ramenima nosite lagano, jer tako je i zamišljen da bude. Kao lakoća.
Kao ljubav. 

Na kraju krajeva, ne zaboravite, vi niste nikada napravili nikakvu grešku,vi ste samo UČILI.