SPLETKARENJE SA MOJOM DUŠOM

“ Sledeće je najveća tajna koju ću ti otkriti. Mi imamo dva zadatka dok smo u našim fizičkim životima. Prvi je da izgradimo realnost u kojoj živimo. Drugi je stvaranje samog sebe – sopstva koje živi u toj stvarnosti...”

       Olga Karitidi  –  Zemlja duše

Naučila sam da se razvijamo u krugovima. 

Kada nešto proživimo i suštinski spoznamo , usvojimo na dubokom nivou našeg bića,osetimo dušom tu istinu, zatvaramo taj krug i on postaje sastavni deo našeg iskustva.Kada naučimo jednu lekciju života, prelazimo na sledeći nivo i odmah pred nama se otvaraju neka nova vrata, nova staza nas zove da podjemo. U stvari novi životni krug počinje.

Tako rastemo spiralno, neprestano.

Neki to zovu i sazrevanje.

Osetićemo u sebi kada spojimo krajeve jednog životnog kruga, videćemo koliko smo se promenili, jer za nas više ništa neće biti isto. Neka nova svesnost je  porasla u nama i naš pogled se promenio, naš doživljaj života. Stare misli i osećanja više nam neće odgovarati, biće nam kao tudje, žuljaju ne prijaju jer smo ih prerasli.

Doduše neko nikad i ne krene dalje..

Često dugo vremena ostajemo zaglavljeni u istim situacijama svog života, u istom nezadovoljstvu, sa istim ljudima i strahovima, kao da nekoj priči nema kraja i ponavlja se iznova i iznova po istom obrascu. Vrtimo se u istom krugu. 
Mislimo da smo nemoćni, da je život takav, a neki čak i pokušavaju da pobegnu od sebe i svog života. Sve bi da sruše i da krenu ispočetka, da rezbare svoju sreću na nekom drugom mestu, ali sve ostaje samo na rečima..

Samo da vam kažem , a verujem da znate - Sebe uvek nosite sa sobom gde god da krenete, a kakvo ste društvo sebi vi najbolje znate.

Zavoleti sebe je početak jedne doživotne romanse -  Oskar Vajld

 Molim lepo, ko nas je to ubedio da smo toliko nemoćni ? Da drugi imaju više sreće, da je drugima lakše ili bolje, da smo nazovi žrtve, da je nama život tako težak ponekad, a kada vam neko kaže odgovoran si za sve što se dešava u tvom životu, branimo se svom snagom. 
Ne kažem krivi smo već Odgovorni, jer stvaramo i sebe i svoj život, neko svesno većina nesvesno, ali proces je stalno u toku. 

Samo da se razumemo, odgovornost i krivica su dva različita vajba. Krivica ne postoji, to je izmišljena tvorevina jer uvek se trudimo najbolje što možemo, ali zato smo odgovorni za sve što nam se dešava. 
Razumem, teško je to progutati, g-din Ego u nama se buni i negoduje, ma drugi su krivi za sve uvek će da nas ubedjuje. I ja sam se dugo borila sa tom idejom, pa nisam  valjda odgovorna za sve, za svu onu bol i razočarenja, nemoguće baš da sam za Sve.

To je prvi korak, prva stepenica prihvatanja, jer ako nisam odgovorna za sve kako onda mogu da poverujem da ja kreiram sve i sebe i svoj život. Jedno bez drugog ne ide. Ili veruješ ili ne, u svakom slučaju biće ti po veri tvojoj. 
Život  će ti svaki dan dostavljati sve više dokaza koliko si u pravu.
 Eto toliko smo moćni, da ne poveruješ..

Dugo sam se pitala zašto mi se stalno dešavaju iste stvari, kao da sam bila u nekom začaranom lavirintu, a izlaz nikako da pronadjem. Već sam uveliko bila na svom putu budjenja, vraćala sam se sebi, menjala sam svoje misli, uverenja i duboke negativne programe svog detinjstva, budila ljubav u sebi, oslobadjala se prošlosti. Krenula sam u susret svojoj duši i usput sam ostavljala sve što mi ne služi. Živela sam na pozitivnim vibracijama, razmišljala šta želim, o čemu sanjam.  Hranila sam svoju dušu optimizmom i verom da mogu i da zaslužujem sve što želim u životu. 

Jednom rečju bila sam u procesu, na  svom ličnom putovanju ka unutrašnjem balansu..

  A opet budila sam se nervozna i mrzovoljna, raspoloženja su mi se menjala na dnevnoj bazi, par dana bih izdržala u nekom visokom pozitivom razmišljanju pa bih klonula duhom. Čeznula sam za ljubavlju za srećnom vezom, a ona nikako da se pojavi ili je kratkog daha, nekako nisam baš bila potpuno srećna sama sa sobom..

 Klackalica je bila u meni, jedan deo mene je čvrsto verovao da sam kreator, da sama oblikujem svoj svet, da baš toliku moć nosim u sebi,  a drugi deo mi je pričao zašto nešto ne mogu, da se ne zanosim previše, život nisu snovi. Jedan deo je budio nadu, drugi mi je oduzimao svu snagu. 
Nešto nije štimalo i dalje kao da sam čekala nekoga ili nešto spolja, da dodje da me spasi i promeni mi život. Čekala sam nešto, neki prst sudbine da se desi i da moj svet pretvori u bajku ali..


" Nije neobično da ljudi provedu ceo život čekajući da počnu da žive."

Ekart Tol

I dalje nisam shvatala da nema spolja, da ja moram sama sa sobom da obavim sav posao. Život je čekao mene . Da se probudim iznutra. Pokrenem. Poverujem. Da nemoguće pretvaram u moguće. Da rušim granice. Sledim svoje snove.

Mi smo istinski super- heroji sopstvenog života, a ne drugi.  Ne spašavaju nas drugi, to samo tako može da izgleda spolja. Drugi mogu samo da nam budu podsticaj ili nadahnuće, ali smo mi ti koji  se menjamo i transformišemo u neku srećniju i ispunjeniju verziju sebe. 
Sve za čim uistinu čeznemo je sopstvena ljubav i podrška.

Mislila sam ako budem pozitivna, ako samo imam pozitivne misli i emocije  privućiću u svoj život ono sto želim. Ali nosila sam u sebi samo ideju pozitivnog mišljenja, jedan tanak površinski sloj pozitive koji je sakrivao ogroman negativan sadržaj duboko u meni, a od njega sam bežala kao djavo od krsta. 

Nisam shvatala da i dalje u sebi nosim sve svoje povredjenosti, sva razočarenja, strahove, bol, tugu, sve ono sto nisam proživela, oprostila i pustila da izadje, već sam negovala i hranila, verujući da sam to ja. 
A nisam bila, jer ja nisam moja negativna emocija, već sam ona koja sve to doživljava.

Sve moje opsesije uspehom,vezama, sve ovisnosti, sav taj unutrašnji pritisak da nešto treba i moram da budem, ta glad za stalno novim uzbudjenjima,  su bili samo načini kako da sakrijem taj sivi oblak koji sam nosila svuda sa sobom, kako da pobegnem od njega.

Taj negativni emotivni naboj me je obuzimao ponekad kada nije sve išlo kako sam htela,kao talas se spuštao po meni, bojio moje misli u crno, pričao mi tužne priče moje stare drame ili me plašio nekim glupim scenariom i ja sam se osećala sve gore. Kao u začaranom krugu, nesvesna čitavog procesa, punila sam se negativnom energijom i širila je dalje, spolja, a ona mi se vraćala kao bumerang još jača, stvarajući ponovo iste situacije, odnose, stvarnost koju sam najmanje želela. 

Kako zračis tako i privlačiš - ovaj zakon radi 24h neprestano, kao dragstor non stop i ne zavaravajte se nema pauze.

Negativni krug u nama.

Opstaje samo dok smo nesvesni i poistovećeni sa tom nesrećnom pričom. 
Kada smo svesni ta ego konstrukcija se raspada i to je naša karta za slobodu.

Ekart Tol to zove telo- boli, energetsko polje u nama sačinjeno od negativnih emocija, koje se hrani lošim mislima i dramom, pogotovo u vezama. Znate ono kada se posvadjate sa partnerom, a on ili ona polude i pretvore se u neko čudovište, a vi  od šoka ne možete da verujete u šta se pretvorio. Gde nestade ona divna osoba? E pa to nije vaš partner, već telo-boli priča kroz njega.
Samo je ružni ego preuzeo kontrolu.  Srećom privremeno.

" Ego nije kriv, on je jednostavno nesvestan "- kaže nam Ekart Tol.

Negativnost je potpuno neprirodna. Da li ste ikada videli nesrećan cvet ili hrast pod stresom ? Jeste li ikada naišli na potištenog delfina, žabu koja ima problema sa samopoštovanjem, mačku koja ne može da se opusti ili pticu koja u sebi nosi mržnju i prezir?    -  Ekart Tol

Naša stvarnost je uvek ogledalo naše unutrašnjosti, naš život nam jasno pokazuje šta zaista mislimo, osećamo i verujemo o sebi. Iako to ne želimo da vidimo, majstori smo zavaravanja. Ako nam se naš život ne svidja, tako se osećamo i sami sa sobom, u neskladu, i vreme je da se ponovo vratimo svojoj suštini.

Mi nismo maske koje nosimo i nismo naš ego koji nam uvek priča šta treba da budemo, kao ni sadržaj našeg uma pa čak ni emocija koja nas nosi koliko god bila jaka , ma ništa od toga nismo suštinski Mi.

MI smo ona tiha Prisutnost koja stoji iza svega toga, ona moćna Svest koja je uvek budna.  
Ljubav i svetlost to smo mi zaista.

Svesnost nas oslobadja, jer kada postanemo svesni šta se dešava u nama i kada nam dosadi više da budemo nesrećni, promenićemo fokus. Jednostavno sićićemo sa te emotivne vrteške i krenućemo na stazu ljubavi i sklada prvo sa sobom, a onda i sa celim svetom.

Pitate se a šta je sa svim ostalim delovima nas, onim tužnim, nesigurnim, ljubomornim, zavidnim , uplašenim, mrzovoljnim.. koji će neminovno jednog dana da se pojave, kao neželjeni  gosti, zar ćemo ih samo odbaciti?? 

Zar tako ne odbacujemo sebe ? Zar nije poenta cele ove priče koju  igramo, živeti i biti svoje autentično ja, svoje pravo biće - svoja suština.

Naš put  je da prihvatimo sve svoje delove, željene i one malo manje , da ih ponovo sklopimo u samo našu srećnu celinu, gde svaki deo ima svoju svrhu i svoj smisao i ponovo se setimo ko zaista jesmo.

Stvaranje samog sebe naš je zadatak. I čini mi se kao da nema kraja..

I što bi rekao genijalni Murakami: " Bol je neizbežna. Patnja je opcija"

Ta patnja mi je nekako dosadila, nije više išla uz mene, odslužila je svoje.

I samo tako, zatvorila sam jedan mali krug u sebi i porasla u malo srećniju verziju.
Ova nova verzija mene, krenula je dalje uz mnogo veći osmeh na licu.